U davna vremena na planini koja se danas zove Zlatibor ljudi nisu još živeli. Tek od skoro, ljudi su počeli da prave sebi kuće i žive na toj planini. Kad su prvi ljudi došli, dešavale su se čudne stvari. Noću je vetar jako čudno šuštao kroz drveće, a danju su se na nebu pojavljivali nesvakidašnji paperjasti oblaci. Medjutim, prvi ljudi na ovoj planini su bili jako hrabri i to ih nije ni malo uznemiravalo.
Sve dok jednog tmurnog dana, jedan čovek nije čuo veoma veoma čudne zvuke. Čuo je negde iz daljine: "Uuuuuuuughrrrrrrrrghhhhhh....". Čovek je prvo podigao glavu, još jednom pažljivo oslušnuo, misleći da mi se to samo učinilo. Ali zvuk je samo postao jači i opet se čulo jezivo: "Uuuuuuuughrrrrrrrrghhhhhh....". Čovek je bacio torbu koju je nosio i počeo uplašeno da trči nazad ka svojoj kući. Čim je ušao, viknuo je svojim ukućanima: "Čuo sam ČUDOVIŠTE!!!". Niko mu nije verovao. Ali on više nije sam išao u šumu, već je uvek zvao svoje drugare da mu prave društvo.
Posle nekoliko meseci, mnogi su već zaboravili na ovaj dogadjaj i neki drugi ljudi su na planini brali divlje jagode, kad su opet čuli isti onaj jezivi zvuk... Svi su odjednom bacili sve jagode koje su do tada nabrali i brzo brzo otrčali nazad svojim kućama. Tada je već postalo sigurno da na toj planini živi neko čudovište koje niko nije video, ali koje ispušta strašne zvuke...
Niko nije znao kakvo bi to čudovište moglo da bude i ljudi su se raspitivali svuda da li ga je neko uopšte nekad video. Tako su došli do jedne jako jako stare bake koja je veoma dugo živela na toj planini. Kad su nju pitali ko bi mogao da ispušta tako opasne zvuke, ona je samo rekla "Tibor". I ljudi su konačno saznali ime tog čudovišta, tog zlog stvora i nazvali ga Zli Tibor.
Od tada, kad god bi neko pomenuo tu planinu, rekao bi "planina na kojoj živi Zli Tibor", a onda su ljudi skraćeno počeli da zovu tu planinu Zli Tibor. Nekima je bilo lepše da ime planine baš ne zvuči tako zlo, pa su umesto Zli, zvali planinu Zla Tibor. Ali dugo dugo vremena niko nije uspeo da vidi to opasno čudovište po kom je planina dobila ime.
Jednog dana, šetao sam se po toj veoma lepoj planini i učinilo mi se da čujem nešto čudno. Pomislio sam da samo vetar čudno šušti kroz drveće, ali onda se zvuk pojačao... Vrlo jasno sam mogao da čujem: "Uuuuuuuughrrrrrrrrghhhhhh....". Iako sam bio ubedjen da je legenda o planini potpuno netačna, čak i malo smešna, tada sam se zaista malo zabrinuo! Čudan zvuk se pojačao... "Uuuuuuuughrrrrrrrrghhhhhh....". Tada je nekoliko ljudi protrčalo pored mene u paničnom strahu. Vikali su mi "Beži, beži! Ide Tibor!". Upitao sam ih "Koji Tibor?", a oni su mi odgovorili "Pa Zli Tibor, po kom se ova planina tako zove. Bolje ti je da odmah pobegneš! To čudovište jede ljude!". Moje pitanje je bilo: "A ko je video to opasno čudovište?". Ljudi su mi rekli "Pa niko, jer svi odmah beže čim čuju taj jezivi zvuk!". Svi ljudi su već pobegli, a ja sam jedini ostao na tom proplanku. Oko mene nije bilo nikoga, samo šuma i sve jači i jači zvuk... Odjednom, video sam veliko Zlatiborsko drveće kako se pomera i razmiče... i predamnom se ukazao ogromni, glasni i veći od svake zgrade - Zli Tibor! Pogledao sam ga direktno u oči i shvatio da on u stvari uopšte nije zao. Smešio mi se i još uvek ispuštao onaj čudni zvuk. Odjednom, progovorio je na čistom srpskom jeziku "Hej! Pa ti se mene ne plašiš?" Rekao sam mu da ionako nisam verovao da on postoji, a sada kad ga vidim uopšte ne deluje tako opasno. On mi je rekao da on zaista i nije opasan, već da samo tako izgleda jer je veliki, ogroman, veći od svake zgrade. I rekao mi je da mu strašno nedostaje društvo, jer svi inače beže od njega. Ja sam obećao da neću bežati i seli smo na proplanku i dugo dugo pričali. Pošto je jako veliki, on je iskoristio omanju šumu pored, da sedne na nju, da ne bi nazebao kad sedne na hladnu travu.
Kad sam se vratio u kuću, ispričao sam svima kako sam sedeo sa takozvanim Zlim Tiborom i objašnjavao svima da on uopšte nije zao! Niko mi nije poverovao niti mi i dalje veruju, zato se planina još uvek zove Zla Tibor, odnosno Zlatibor (spojeno). Svakog proleća odlazim na tu prelepu planinu i uvek posedim malo na proplanku sa Tiborom.